Dostupni linkovi

Kidnapovanje Alije Izetbegovića (8. deo)


Dobrovoljačka ulica u Sarajevu - 1. dio
molimo pričekajte

No media source currently available

0:00 0:00:38 0:00

Arhivski snimci iz Dobrovoljačke,03.05.1992. kadrovi vojnog auta iz kojeg se čuje glas Alije Izetbegovića, koji objašnjava da on napušta kolonu kod Skenderije...

* „Šta čeka TO, zašto ne oslobađa našeg Predsjednika?“ - preglasan je (Gradimir) Gojer.
„Gospodine Gojer, budite mirni, TO kontroliše situaciju.“ - rekoh, a ni sam nisam bio u to uveren!

* „Čime, kako, sa kojim snagama i sredstvima izvršiti oslobađanje Izetbegovića, kada nemamo ni jednog tenka, niti jednu haubicu 150 mm?"

* Iz sveg glasa vičem, pre bi se reklo da se derem: "Ne pucaj. Ne pucaj!" Na motoroli čujem glas koji kaže: «Uklonite Divjaka, šta će on tu? Izdao je sopstveni narod, izdaće i nas!»


Iz sveg glasa vičem


2.maj 1992.
Ujutro, 2. maja, predsednik Izetbegović sa državnom delegacijom RBiH, posle završene međunarodne konferencije u Lisabonu, gde nisu usaglašeni stavovi oko budućnosti RBiH, avionom Evropske zajednice poleće za Sarajevo. Sarajevski aerodrom je pod kontrolom JNA, pa je bila upitna sigurnost sletanja, ali lord Karington, jedan od pregovarača o prekidu rata, garantuje bezbednost državne delegacije. Posle mnogih peripetija – izmedju dilema da li leteti do Sarajeva, hoće li biti zabrane sletanja, do želje Alije Izetbegovića da se sleti u Zagreb, avion napokon, ipak sleće na sarajevski aerodrom, u popodnevnim satima. Tu nastaje prava drama. Naime, posle sletanja aviona vojnici JNA odvode predsednika Predsedništva RBiH Aliju Izetbegovića i ostale članove delegacije do aerodromske zgrade, gde ga, pored ostalih, prima komandant 4. Korpusa JNA Vojislav Đurđevac. General se izvinjava što zadržava delegaciju, »jer je u gradu haotično stanje i postoji opasnost za Vašu bezbednost, pa je odlučeno da Vas zadržimo kod nas dok se ne smiri situacija.« I pored žestokog suprotstavljanja ovoj odluci od strane Izetbegovića i Zlatka Lagumdžije, jednog od članova delegacije, svi su na silu odvedeni u kasarnu JNA u Lukavici.

Nas desetak u kancelariji dežurnog u Operativnom centru Štaba TO bilo je prikovano uz televizor od 20:00 do 23:00 sata. Sa velikim uzbuđenjem pratili smo posredovanje Senada Hadžifejzovića između visokopozicioniranih oficira JNA, koji su zatočili Izetbegovića. Povremeno sam u pogledima ovih zabrinutih ljudi odgonetao o čemu i šta misle. Imao sam utisak da su svi oni, uostalom kao i ja, bili zabrinuti za sudbinu Alije Izetbegovića. U beležnici sam gotovo stenografski vodio pribeleške najinteresantnijih delova rasprave vođene na dnevniku TV Sarajevo.

U prvom telefonskom kontaktu sa Hadžifejzovićem Izetbegović traži da razgovara sa nekim iz Predsedništva:
- Ja bih trebao da razgovaram sa nekim iz Predsjedništva, da ugovori prekid vatre. Ovdje su spremni da obustave vatru......Sa generalom Kukanjcem sam razgovarao telefonom. Vojska želi da se izvuče iz grada u pravcu Lukavice.

Evo, mislim se, odgovora, radi čega je JNA zarobila Predsednika. Međutim, ne mogu da dokučim kako je Alija Izetbegović siguran da će ta vojska obustaviti vatru, izaći iz grada i pustiti njega na slobodu.

Izetbegović vodi razgovor sa Ejupom Ganićem, članom Predsedništva RBIH.

Izetbegović: "....Ja sam došao prije sat i po na aerodrom, a tada me vojska dovela ovdje u Lukavicu. Ejupe, šta se dešava?"

Ganić: "Vojska gađa grad! Ovo je agresija, ovo je nevjerovatno! Od 12 sati gađaju. Pogođen je Dom sindikata, Skupština, relej na Humu."

Izetbegović, skoro ljutito odgovara Ganiću: "Oni tvrde obrnuto."

Ganić, veoma uzbuđeno produžava: "Alija, ovdje su novinari, ovdje je domaća javnost, međunarodna javnost! Pobogu, brate, ovdje padaju granate, rakete!!"

Izetbegović, kao da nije u potpunosti čuo Ganića, kaže: "Oni traže da im se omogući prolaz ka Lukavici."

Ganić: "Pa, ko im brani.....Zašto ti ne dođeš u Predsjedništvo?"

Izetbegović: "Zato što mi ne daju da dođem. Zato što sam prisilno doveden u Lukavicu."

Izetbegović, malo kasnije ponovno insistira: "Neka se vojsci omogući da ide iz grada prema Lukavici."

U razgovor sa Izetbegovićem sada se uključuje Stjepan Kljujić, član Predsedništva:

Kljuić: "Predsjedniče, saslušaj me, Stjepan Kljujić govori. Prvi preduvjet koji moraš postaviti Đurđevcu (komadant Sarajevskog korpusa – op. a.) je da prekinu paljbu po gradu."

Izetbegović:"Naravno."

Kljuić: "I drugi preduvjet, da te dovedu u grad! Prekid vatre sa naše strane je uspostavljen! Omogućit ćemo vojsci povratak cestom i putem kojim je došla. Sada je 25 minuta do 9. Pola sata im dajemo da te dovedu u Predsjedništvo."

Ganić, dodaje: "UNPROFOR da tebe dovede. Ovdje, u Predsjedništvo, Alija!"

Kljuić: "Neka naredi Đurđevac prekid vatre. Mi smo svojima naredili."

Dok je na ekranu fotografija Alije Izetbegovića, čuje se njegov glas:

Izetbegović: "Naredite im da prestanu pucati!" (to, vjerovatno, govori generalu Đurđevcu). "Naredite im, generale, preko radio-veze, da prestanu pucati! Naredite im, generale, naredite! Sa naše strane se ne puca. Neka čuju građani, ovu poruku..." (glas je sada mnogo jači i naredbodavniji) "Neka omoguće, svi, kretanje vojske!"

Ko u ovom času može čuti Predsednika RBIH kad u pola grada nema struje, kada su građani, u strahu od granata, sakriveni po podrumima pretvorenim u skloništa

Kljuić, veoma temperamentno govori u mikrofon: "Nema kretanja, Predsjedniče, dok ti ne dođeš ovamo. Molim te, Predsjedniče, ti si uhapšen. Ti si predsjednik države. Nema izlaska nikome dok se ti ne pojaviš u Predsjedništvu."

Hadžifejzović obaveštava Aliju Izetbegovića da su u studiju ministar odbrane Jerko Doko i član Predsjedništva Fikret Abdić i pita: "Ja Vas molim da nam objasnite kakav je Vaš položaj u Lukavici."

Izetbegović: "Ja sam ovdje, praktički, zarobljenik." I posle kraće stanke čuje se ponovno glas : "Evo, general Đurđevac kaže da nije tako."

Hadžifejzović se obraća Đurđevcu: "Gospodine Đurđevac, Senad Hadžifejzović pored telefona. U direktnom smo programu, gospodine generale. Ja sam bio vaš vojnik prije deset godina. Bili ste mi prije deset godina kao roditelj, jer sam bio vaš vojnik godinu dana. Hoćete li mi reći kakav je status gospodina Izetbegovića u vašoj kasarni?"

Đurđevac: "Tuku nas po kasarni. Tuku nas opasno. Ako imate imalo smisla za humanost, zamolite ove da prekinu paljbu. To su nevini mladići. Ja sam prekinuo svaku vatru!"

Hadžifejzović pokušava da užarenu situaciju dovede do kraja: " Imate tu tačku dogovora, vi da prekinete vatru, da Teritorijalna odbrana BIH prekine vatru i da pustite predsjednika Izetbegovića."

Ipak, i dalje je trajala neizvesnost. Đurđevac se poziva na svoju humanost. (Sic!): "Ja sam samo humanista, ali ovo je više nemoguće trpjeti. Molimo da nam se malo vjeruje, da se izvučemo iz grada Sarajeva...»

Hadžifejzović : "Pa, generale, imate garanciju Predsjedništva BiH da će put koji odaberete biti slobodan!"

Đurđevac, nervozno reaguje: "Niko nema autoriteta da obuzda ove ljude."

Komešanje je u kancelariji, ne čujem dobro šta kaže Kljuić, čujem samo zadnji deo rečenice : ".... za pola sata Izetbegović da bude u Predsjedništvu."

Đurđevac, autoritativno odgovara: "Predsjednik ne može iz bezbjednosnih razloga. On je ovdje najbezbjedniji sada. Ne prihvatam ultimatum."

U kancelariji dežurnog Operativnog centra graja nadjačava glasove sa televizora. Komentariše se Đurđevčevo "Ne prihvatam ultimatum.":

- Gledaj četnika! - kaže Delija.
- Nećemo ga mi moliti, idemo na Lukavicu!, ratoboran je Bilajac, junior.

Hadžifejzović nastavlja pregovore: "Generale Đurđevac, prekinite vatru sa područja Lukavice prema Sarajevu."

Đurđevac odgovara: "Uopšte se ne tuče iz Lukavice, već se Lukavica tuče."

Kljuić veoma uzbuđenim glasom prekida Đurđevca: "Nije istina! Evo i sada se tuče centar Sarajeva."

Đurđevac, ignorišući Kljuića, insistira na razgovoru samo sa jednim čovekom, sa Senadom: "Naš zahtjev je da nam se omogući: prvo, da prekinu sva borbena dejstva; drugo, da nam se omogući da izvučemo mrtve i ranjene, da se omogući izvlačenje iz komande i Doma Armije naših ljudi. Gospodin Izetbegović, koji je veoma razuman čovjek, ovdje je sa kćerkom, Lagumdžijom, bezbjedan i ništa im neće faliti."

Galama je u sobi dežurnog, pa ne mogu pratiti šta Hadžifejzović govori Đurđevcu: "..... u kojem je statusu gospodin Predsjednik u Vašoj kasarni?"

Đurđevac: "U statusu čovjeka koji treba značajno da pomogne da se vojska spasi, da se nevini životi izvuku, da se mrtvi izvuku."

Hadžifejzović i dalje pokazuje interes za sudbinu Izetbegovića: "Ja se nadam da Vi nećete, generale Đurđevac, na taj način riješiti problem što ćete gospodina Predsjednika držati u kasarni."

Đurđevac, očito u defanzivi, odgovara: "Ja sam dobio takvo naređenje, Senade! Nazovite generala Kukanjca, biće vam sve jasno. Zdravo!"

U kancelariju ulazi vojnik sa obezbeđenja i poziva me: "Traži Vas jedan teritorijalac."

Mladog čoveka ne poznajem, u civilnom je odelu, sveže obrijan, ne liči na teritorijalca: „Gospodine pukovniče, Vlatko Marković sa Jevrejskog groblja poslao Vam je ovo pismo i rekao da sačekam odgovor.“

Nervozno otvaram pismo, na brzinu pogledom prelazim sa rečenice na rečenicu. Na više mesta ponavlja se ista rečenica: "Zaustavili smo četnike na Jevrejskom." Traži da dođem među vojnike da im odam priznanje i dalje "..donesite nam municije, nemamo ništa, jer ako ponovno napadnu, nećemo ih moći zadržati."

Markovićevom vojniku obećavam da ću doći na Jevrejsko groblje čim pre budem mogao i da ću preduzeti sve mere da jedinica dobije municiju. Vraćam su u sobu dežurnog oficira i pratim "debatu" na TV Sarajevo.

Ganić se obraća Predsedniku: "Alija, molim Te, ne možeš donositi odluke dok ne dođeš u Predsjedništvo."

Izetbegović veoma odlučno odgovara: "Odluku o obustavi vatre mogu donijeti bilo gdje, ako hoću!"

Ganić: "Alija! Ti si pod pritiskom, nemoj da kloneš duhom, narod je uz tebe!!"

Izetbegović, umiruje Ganića: "Bez brige, ja sam ti rekao da imam jake nerve. Ne trebaš se za to sekirati uopće. Ništa neću narediti što neće biti uredu. Ništa neću narediti što će biti na štetu građana BiH. Budi bez brige."

Hadžifejzović i dalje insistira da Đurđevac dovede Predsednika u Predsedništvo. General, naravno, to odbija i navodi razlog zbog čega: "Nije bezbjedno. Tvrdim da bi na nas pucali i Švrakić i Juka Prazina i svi oni koji žele zlo Sarajevu ... stotinu je barikada. Senade, moramo pametno procjenjivati situaciju. Ja sam je procijenio i gospodin Predsjednik, koga veoma cijenim, uvažavam, ovdje je najsigurniji ..."

Čuje se glas Alije Izetbegovića (njegova fotografija je na ekranu): "Senade, ja ovdje nisam po svojoj volji, niti smatram da sam ovdje veoma siguran. Najsigurniji bih bio da se nalazim na svom radnom mjestu. Senade, ja sam jednostavno zarobljenik."

Ganić se ubacuje u razgovor Alije Izetbegovića i Hadžifejzovića: "Evo, autentičan glas komadanta Teritorijalne odbrane."

Hasan Efendić javno poziva na prekid vatre: "Pripadnici Teritorijalne odbrane! Pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova! Prekinite vatru! Nemojte gađati ukoliko se ciljevi ne budu micali. Prekid vatre važi do 9.30 da se omogući gospodinu Predsjedniku da bezbjedno dođe do Predsjedništva."

Iz kancelarije u kojoj se nalazi Alija Izetbegović, u pregovor se uključuje pukovnik Agović i postavlja uslove pošto je uspostavljen prekid vatre. Glasni komentari prisutnih u kancelariji dežurnog nadjačavaju "debatu", Ne razaznajem o čemu se raspravlja. Molim za tišinu, čuje se glas Alije Izetbegovića: "Ganiću, imaš puna ovlaštenja, u moje ime, da naređuješ dok se ne nađem u Predsjedništvu. Sva tvoja naređenja su i moja naređenja. Mislim da je ovo što smo sada dogovorili razumna stvar. Neka se pokupe ranjenici. Neka Kukanjac krene prema ovamo, ja ću prema tamo, negdje ćemo se naći i razmijeniti."

Tog momenta prekinuta je telefonska veza sa kasarnom JNA u Lukavici. Odlučio sam da obiđem stražu koja je obezbeđivala zgradu Predsedništva i Štaba Teritorijalne odbrane, da ih upoznam sa situacijom u kojoj se nalazi vrhovni komadant Teritorijalne odbrane Alija Izetbegović. U spavaonici u prizemlju gde je smeštena straža njih dvadesetak bezbrižno spavaju, kao da se nalaze u mirovnoj misiji, a ne u ratu! Možda je to i dobro, lakše će podneti naredne dramatične sate i dane.

Sa komandirom straže idem u obilazak stražara na spoljnjem obezbeđenju. Pita me komandir: „Hoćemo li u napad na Lukavicu da izbavimo našeg Predsjednika? Tako se priča među vojnicima!“

„Mladiću, ne znam. Mislim da bi to bilo rizično i da bi Izetbegovića doveli u još težu situaciju. Nadam se da će prevladati razum i da će doći do razmene predsednika Izetbegovića i generala Kukanjca, pod nadzorom UNPROFOR-a i generala Kola Dojla (Coll Doyll). Treba nam trezna glava!“

U razgovoru sa vojnicima na straži vidim da su u potpunosti upoznati sa zarobljavanjem Vrhovnog komadanta. Ogorčeni su na UNPROFOR koji nije zaštitio Izetbegovića i dopustio da ga četnici zarobe. Svaki od njih osam na straži pitao je

„Zašto ne napadnemo kasarnu u Lukavici i izbavimo Izetbegovića iz četničkih ruku?“

„Čime, kako, sa kojim snagama i sredstvima izvršiti oslobađanje Izetbegovića, kada nemamo ni jednog tenka, niti jednu haubicu 150 mm?" - postavljam kontrapitanje. Ne dobijam odgovor. Nadam se povoljnom odvijanju situacije tokom sutrašnjeg dana, uveravam vojnike, a i samog sebe.

3. maj 1992.
I ovog jutra, kao što sam to već praktikovao, ugrabio sam da budem među prvima koji su obavili jutarnju toaletu. Vode nema u česmama, a jedno bure od stotinjak litara veoma se brzo isprazni, pa se članovi Štaba uzmuvaju po zgradi da dođu do vode. Obišao sam stražu oko zgrade Predsedništva i uputio se prema mostu na Skenderiji. Prilazi mi novinar BBC-ja sa snimateljem i moli da intervenišem kod policajca koji ih sprečava da snime stravičan prizor na ulici.Naime, između spaljenih tramvaja nalaze se dva spaljena transportera JNA koja su dan ranije pokušavala da se probiju prema Predsedništvu RBiH Na desnoj obali Miljacke oko transportera razbacana su spaljena tela vojnika. Takvu sliku ugljenisanih ljudi vidim prvi put u životu. Oseća se smrad spaljenog mesa, tera na povraćanje. Policajcu preporučujem da odobri snimanje : « Neka agresor vidi šta ga čeka ako ponovo pokuša da ovlada gradom. A evropske vlade mogu videti kakva je namera JNA u Bosni i Hercegovini i Sarajevu i da ćemo se suprotstaviti sviom silama da očuvamo RBiH ! » Policajac je nevoljko prihvatio moje objašnjenje i dozvolio snimanje jučerašnje scene zaustavljanja napada JNA.

A ja sam odatle krenuo ulicama Sarajeva do Baščaršije.
Titova ulica, Vase Miskina zatrpane su ciglama, malterom, drvenim gredama, ostacima od jučerašnjeg celodnevnog granatiranja grada. Još se dime zgarišta. Za divno čudo, radnici »Rada« rade na raščiščavanju, lopatama i krampovima, u opravdanom strahu od novih granata. U prolazu ih pozdravljam, otpozdravljaju sa poštovanjem. "Kako je naš Alija?" - pitaju zabrinuto.

Otvorene prostore između «Svjetlosti» i Ekonomskog fakulteta i onaj kod Katedrale pretrčavam - neću da budem glineni golub za snajper na Trebeviću.

U povratku susrećem, kao i svako jutro, desetak građana koji očekuju kolportere sa Oslobođenjem. Dominira visinom Gradimir Gojer, pozorišni uposlenik, koga sam upoznao u Mostaru 1986. godine, kada sam bio na dužnosti komadanta Teritorijalne odbrane Okruga Mostar.

„Šta čeka TO, zašto ne oslobađa našeg Predsjednika?“ - preglasan je Gojer.
„Gospodine Gojer, budite mirni, TO kontroliše situaciju.“ - rekoh, a ni sam nisam bio u to uveren!

U osam sati, svakodnevna je praksa, sastanak kod pukovnika Efendića. Organi štaba referišu o vojno-političkoj situaciji u Bosni i Hercegovini "školskim" redosledom... Težište u referisanju je bilo na jučerašnjem napadu srpske vojske na Sarajevo. Predloženo je da pukovnik Efendić putem naredbe čestita braniocima Sarajeva, jer su zaustavili napad i odbranili grad. Ipak, najviše je bilo razgovora o sudbini Alije Izetbegovića.

Dobrovoljačka ulica u Sarajevu - 2. dio

x
Dobrovoljačka ulica u Sarajevu - 2. dio
molimo pričekajte

No media source currently available

0:00 0:00:14 0:00

Najnovije informacije saopštio je načelnik štaba TO RBIH:
- Situacija sa Izetbegovićem je pod našom kontrolom. Za njegovo oslobađanje veoma se angažovao ambasador SAD-a u Beogradu Waren Zimmerman. Imam informaciju da je komadant UNPROFOR-a u Sarajevu, general Luis Mekenzi, (Lewis McKenzi) utanačio sa Alijom Izetbegovićem i generalom Kukanjcem njihovu razmjenu pod zaštitom UNPROFOR-a. Detalje zna gospodin Ganić, koji je ovlašćen od Alije Izetbegovića da donosi naređenja koja su u interesu Bosne i Hercegovine. Naredio sam komadantima opština Novi Grad, Novo Sarajevo, Centar, Stari Grad da osiguraju bezbjedan dolazak Predsjednika u grad i razmjenu sa Kukanjcem bez ikakvih incidenata. Povećati broj oficira u Operativnom centru i uspostaviti neposrednu vezu sa kontrolnim punktovima iz Lukavice do Bistrika. Ganić mi je rekao da će u grad sa Alijom doći tri transportera. Kod džamije Čobanija treba provjeriti da li se Predsjednik nalazi u transporteru ili je pripremljena prevara. « Ne vjeruj Danajcima ni kada poklone donose » - poznata je sentenca koja upozorava na opreznost.

Svako se vratio na svoje radno mesto, sa zebnjom očekujući kako će se odvijati situacija oko razmene Predsednika. Bilo je 10.45 sati kada je operativni dežurni dobio izveštaj iz Opštinskog štaba TO Novi Grad da je kolona iz Lukavice krenula put Vraca za Sarajevo. Isti podatak je došao iz Štaba TO grada Sarajeva.

Pošto od načelnika štaba nisam dobio konkretan zadatak u vezi sa razmenom, odlučio sam, više iz znatiželje, da dočekam kolonu iz Lukavice i da kod džamije Čobanija sa teritorijalcima proverim da li se u nekom od vozila nalazi Izetbegović. Jedva sam pronašao Emira, mog vozača, pa smo ulicom Maršala Tita, onda pored hotela Beograd i Glavne pošte, koja je bila pravo zgarište, preko mosta kod Pozorišne kafane do džamije stigli velikom brzinom. A, tamo, nema nikoga. Sigurno smo poranili, mislim. Malo više uz ulicu, kod zgrade «Sarajevo osiguranja», stoje dva stražara.

„Da li ste primetili bela vozila UNPROFOR-a?“ - pitam.
„Ima više od pola sata prošlo je nekoliko vozila obojenih u bijelo, ali i više od dvadeset vozila JNA!" - odgovara osamnaestogodišnjak.
„Emire, vidiš da je prevara. Rečeno je da će biti samo tri vozila, a gle ovo, ubaci se JNA u Sarajevo bez opaljenog metka!“

Vratismo se preko mosta i desnom obalom Miljacke prođosmo pored oštećenog transportera JNA, koji je jučer zaustavljen kod "Estrade", pređosmo most kod hotela »Nacional » i nađosmo se na Trgu 6. april. Kakva scena! Vri kao u košnici. Na trgu, nagurano dvadesetak kamiona sivomaslinaste boje u koje vojnici JNA u naramcima utovaraju fascikle, sanduke sa municijom za automatsko pešadijsko naoružanje, pakete nedefinisanog sadržaja, sredstva veze i ne znam šta još ne.

U polukrugu prečnika ne većeg od 400 metara u kordonu bile su brojne grupe polunaoružanih i poluuniformisanih pripadnika Teritorijalne odbrane i jedinica Ministarstva unutrašnjih poslova iz Starog grada. Prepoznajem mnoga lica poznanika iz predratnog perioda i iz ovih mesec dana rata. Tu su Avdo Godinjak, Ismet Dahić, Fuad Abadžić, Muhamed Švrakić, Sulejman Zolj, Avdo Panjeta ..... Atmosfera je veoma napeta. Polukrug je u stalnom ljuljanju, iz drugog plana čuju se povici: - "Krenuti! Šta se čeka? Ne dajte im da utovaraju municiju!"...

Od Dahića uzimam megafon, obraćam se vojnicima JNA, koji prebledelog lica i unezverenih pogleda nastavljaju utovar robe:
„Govori Jovan Divjak, zamenik načelnika Glavnog štaba TO. Vojnici, prekinite utovar, napustite JNA, priključite se Teritorijalnoj odbrani RBiH. JNA je fašistička vojska. Ako nam se priključite, možete odlučiti da li ćete ostati ili otići vašim kućama!“

U toku narednih petnaestak minuta, sa različitih mesta na trgu ponavljam poziv. Vojnici JNA ne reaguju, a pripadnici TO iskazuju nezadovoljstvo mojim apelom. Pojačava se njihanje kordona, nadjačavaju glasovi onih koji zagovaraju da se krene u napad. Krećem od komandira do komandira, od jedne do druge grupe i tražim da se ne napadaju vojnici JNA:

„Mi ni ne znamo da li je Alija Izetbegović u komandi 2. vojne oblasti. Ako jeste, ne znamo šta je dogovoreno o njegovoj razmeni. Ako izvršimo napad mogli bismo poremetiti plan razmene.“ - nastojim da smirim situaciju. Obilazim poprečne ulice, ljudi u grupama prate događaje, domaćice ispekle pitu, skuhale kafu i dele pripadnicima TO koji u smenama dolaze iz kordona.

Nusret Šišić Dedo, priprema "roru" (vodovodna cev!) da ispali granatu na Trg 6. april. Objasnio sam mu da bi to izazvalo negativne efekte. Nisam bio uveren da je Dedo prihvatio moje obrazloženje. I prisutni građani podstiču teritorijalce da se krene u napad.

Eno, vidim ministra unutrašnjih poslova Delimustafića, koji se provlači između kamiona i ide prema komandi 2. VO, maše rukom i dovikuje: „Sve je uredu. Idem do Alije Izetbegovića. Sve je dogovoreno.“ Daleko je da ga pitam šta je to sve dogovoreno, tako da se napeta atmosfera produžava. Pokušavam da preko Dahićeve motorole uspostavim vezu sa Predsedništvom i sa Hasanom Efendićem, ali ne uspevam.

Dolazi jedan golobradi mladić, ne stariji od 14 godina, poziva me kući: „Ja sam radio amater, dođite da uspostavimo vezu sa Predsjedništvom!“

Prihvatam. Nažalost, i pored pokušaja od gotovo pola sata, nije uspostavljena veza kako bih dobio upute šta da preduzmem u ovoj zamršenoj situaciji.

Kada sam se vratio, a tamo, trg potpuno prazan! Emir mi objašnjava da je kolona vozila JNA krenula put Skenderije, a da su na čelu kolone dva vozila UNPROFOR-a! Naređujem mu da me vozi desnom obalom Miljacke do Pozorišne kafane, da utvrdim šta se dešava. U Dobrovoljačkoj ulici, kod broja 55-57 čelo kolone je zaustavljeno. Peške krećem prema transporteru UNPROFOR-a u kome pretpostavljam da se nalazi predsednik Izetbegović. Tu se našao, ne znam kojim slučajem, snimatelj TV Sarajevo i pita: - Mogu li snimati? - Da!"- rekoh važno! Sa prozora okolnih zgrada građani aplaudiraju: -"Bravo Divjak!"- dovikuju, sustižem Jusufa Pušinu. Pitam ga o čemu se radi. "Ne znam" - odgovara, deluje zabrinuto. Kod otvorenog poklopca na transporteru sede vojnici iz Alijinog obezbeđenja-Zukorlić, Seljo, Mehmedagić, Osmica i Smajlović. Penjem se, naginjem se na otvor:

„Gospodine Predsedniče, ovde pukovnik Divjak.“ - uspostavljam prvi kontakt sa Predsjednikom.

„Zdravo Divjak!“ - kaže. – „Zašto smo ovdje zadržani?“ - pita ljutito Predsednik.

„Ne znam o čemu se radi, tu sam sada došao. Evo, tu su Pušina i Vaš zet.“ - odgovaram.

„Slušaj, Divjak, naredi da se kolona pusti. Dogovoreno je da sa Kukanjcem idem do Skenderije i poslije pređem u drugo vozilo i idem u Predsjedništvo.“

Slušam pažljivo, a u glavi mi se gomilaju misli i pitanja o zdravstvenom stanju Predsednika, da li je bio maltretiran, da mu nisu dali injekciju sedativa, da li to što govori nije pod nečijim pritiskom!?

„Gospodine Predsedniče, da li ste zdravi, da li su Vas maltretirali, kako se osećate?“

„Divjak, daj neka puste da krenemo!“

„Gospodine Predsedniče, ovo je historijski trenutak za Bosnu, snimatelj TV Sarajevo je tu, vaša poruka ide u svet. Kažite o čemu se radi?“

„Javi Ganiću da smo dogovorili razmjenu na Skenderiji, da naredi da se pusti kolona, sve smo dogovorili sa generalom Mekenzijem.“ - neumoljiv je Predsednik.

Nagnut nad otvorom transportera, slušam Predsednikove reči i pokušavam razabrati da li je glas prirodan ili uzbuđen. Dosadašnji razgovor mi izgleda sasvim prirodan. Od Osmice, pratioca Alije Izetbegovića, tražim motorolu, pokušavam da Ganiću prenesem Izetbegovićeve poruke.

„ Kako je Predsjednik, šta poručuje?" - jedva razaznajem njegov glas.

Ponavljam poruku da treba pustiti kolonu da nastavi kretanje ka Skenderiji. Duž kolone, tamo prema mostu Drvenija, čuje se sporadična pucnjava. Iz sveg glasa vičem, pre bi se reklo da se derem: "Ne pucaj. Ne pucaj!" Na motoroli čujem glas koji kaže: «Uklonite Divjaka, šta će on tu? Izdao je sopstveni narod, izdaće i nas!»

Izetbegović požuruje da krene kolona, iz Predsedništva nema "glasa", opet vičem: - „Ne pucaj! Ne pucaj!“

Između kamiona kreću se grupe pripadnika Teritorijalne odbrane. Transporteru prilazi stasiti vojnik i kaže: «Silazi, šta ćeš ti tu. To je moj predsjednik, nije tvoj!" - zapovednički ton me obeshrabrio, silazim; prepuštam mesto Zoranu Čegaru, policajcu iz specijalne jedinice MUP-a. Njegovo ime mi reče Emir, pošto sam sišao sa transportera. Odlazim do vozila u kome su general Mekenzi, Zlatko Lagumdžija, sa kojim se srdačno pozdravljam. I on pita zbog čega je kolona zaustavljena. Generalu Mekenziju, koji je glavu uvukao u ramena i deluje zaplašeno, pokušavam da na francuskom jeziku objasnim da će sve biti O.K.

Ponovo sam kod transportera u momentu kada Čegar otvara njegova vrata i otpočinje monolog: „Generale Kukanjac, ako se nešto desi mom Predsjedniku, ubiću i tebe i svu tvoju familiju. Gledaj (energično otkopčava košulju i pokazuje pet, šest tupfera na telu) - „Ovo su mi uradili tvoji četnici, vidiš, ovo su rane od jučerašnjih borbi ovdje u Sarajevu. Tako će biti izrešetano tvoje tijelo, ako se nešto desi Aliji!“ - ubedljivo govori Čegar.

„Slušaj, Čegar, daj kaži im da puste ovu kolonu, moram hitno u Predsjedništvo!“ - zahteva Predsjednik.

U međuvremenu, Jusuf Pušina je u razgovoru sa meni nepoznatim licima, uspeo da izdejstvuje, evo, posle gotovo 40 minuta, dozvolu da kolona vozila JNA sa dva vozila UNPROFOR-a nastavi put Skenderije i Lukavice.

Stojim na uglu ulica Dobrovoljačke i Čobanije, gledam prolazak kolone kamiona, evo i jednog autobusa ispunjenog većinom ženama u uniformi JNA i oficirima JNA, prepoznajem neke koji su do neki dan bili u Republičkom štabu TO. Deluju uplašeno. Pitam se zašto su tamo, a ne sa nama? Izbrojao sam šesnaest vozila, koja su se kretala prema Skenderiji, kada su, kao po komandi, sledeća otpočela skretanje ulevo prema džamiji Čobanija. Na papučicama kabina, s leve i s desne strane, po jedan pripadnik TO, upućuju vozače u smer gde treba da idu. Građani na okolnim prozorima aplaudiraju, raduju se ovom činu.

Odlazim sa mesta događaja u zgradu Predsedništva, gde stižem u momentu kada se Predsednik, umornim korakom i fizički iscrpljen, penje uz stepenice na čijem ga vrhu sačekuju Ganić, Kljuić, Pušina i neki drugi. Metar-dva sa strane pratim srdačno pozdravljanje Predsednika sa prisutnima. Vojnički ga pozdravljam, ali kao da me nije ni primetio. Svita odlazi u Predsednikov kabinet, a ja stajem na vrhu stepenica pun gorčine. Valjda sam zaslužio reč – hvala? Ili nisam, vrag bi ga znao?!

* Ostale delove možete pročitati OVDE.

Jovan Divjak: "Ne pucaj" - Uvod

Biti i ostati na ljudskoj obali života

Radio Slobodna Evropa u nastavcima donosi odlomke dosada neobjavljenog rukopisa Jovana Divjaka, knjige koja predstavlja svedočenje s kraja XX stoljeća. Sve delove možete naći OVDE.

”Srećan sam da sam bio i ostao na ljudskoj obali života…”, piše Divjak na prvim stranicama knjige o dramatičnim ratnim godinama koje su za autora bile i „zvezdani trenuci njegovog života“.

U vremenu u kojem je bilo teško sačuvati glavu, samo je teže bilo „sačuvati obraz“. Za tu tvrdnju je teško naći uverljivijeg svedoka od samog Divjaka, koji se prvi put na web stranici RSE pojavljuje kao pisac.

Rođen je 1937. godine u Beogradu, a rat u BiH ga zatiče u činu pukovnika JNA. Vojni sud te Armije optužuje ga što je 1991. podelio oružje Teritorijalnoj odbrani u Kiseljaku.

Po izbijanju sukoba u aprilu 1992. godine priključio se Teritorijalnoj odbrani BiH, gdje je postavljen za zamenika komandanta. Na toj funkciji ostaje i nakon formiranja Armije Republike BiH.

Penzionisan je 1998. godine kao jedan od najomiljenijih komandanata Armije BiH i branitelja i države i njenog glavnog grada.

Nakon penzionisanja, aktivira se u nevladinom sektoru i javnom životu.

Vodi udruženje Obrazovanje gradi BiH. Uživa ugled skromne i visoko moralne osobe posvećene pomaganju ugroženim i obespravljenim.

Divjak je dobitnik francuskog ordena Legije časti. Istim povodom, s njim je, te 2001.godine, razgovarala Sabina Čabaravdić. Intervju možete pročitati OVDE.
XS
SM
MD
LG